PRAVA I OBAVEZE CARINSKIH ORGANA, SPOLJNOTRGOVINSKIH PREDUZEĆA I DRUGIH UČESNIKA U POSTUPKU CARINJENJA

PAŽNJA!!
 OD 15.08.2003 UPRAVA CARINA PRIMENJUJE USAGLAŠENE CARINSKE STOPE
U SKLADU SA AKCIONIM PLANOM HARMONIZACIJE

Carinjenje robe, kao najvažniji institut carinskog sistema, predstavlja samu suštinu carinskog postupka. Da bi se tačno regulisali odnosi podnosioca carinske deklaracije kao stranke u postupku i carinarnice kao organa koji sprovodi postupak, odgovarajućim odredbama Carinskog zakona i pratećim propisima donetim na osnovu tog Zakona definisane su faze postupka carinjenja i detaljno propisan i razrađen redosled radnji, obaveza i prava učesnika u carinskom postupku.

U carinskom postupku utvrđuju se sve relevantne činjenice od značaja za pravilnu primenu čitavog niza instrumenata carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog i poreskog sistema.
Otuda, zbog značaja ovog pitanja carinsko zakonodavstvo materiji carinjenja robe posvetilo je dosta pažnje i prostora sa precizno određenim pravilima postupanja.

Carinarnicu kod koje će se obaviti postupak carinjenja po pravilu bira sama stranka. Dakle, u tom postupku Zakon nije odredio mesnu, već samo stvarnu nadležnost. Izbor mesne nadležnosti od strane podnosioca carinske deklaracije logičan je i nužan, jer omogućava da se izvrši izbor mesta carinjenja u zavisnosti od pravca kretanja robe i njene destinacije. Na taj način se troškovi nastali u vezi sa dopremom robe, usputnim zadržavanjem robe, problemi u vezi sa prihvatom robe i eventualne druge neracionalnosti u postupku carinjenja, svode na najmanju moguću meru. Mreža carinarnica i njenih operativnih organizacionih jedinica (carinskih ispostava, referata) prati ovakvu logiku.

U nastojanju da postupak carinjenja robe učini što efikasnijim, carinska regulativa ovog postupka ide i dalje, pa tako predviđa da, na zahtev podnosioca deklaracije, carinarnica može odobriti da se carinjenje robe koja se uvozi ili izvozi izvrši van mesta, odnosno prostorija i prostora u kojima carinarnica redovno vrši carinjenje robe, uz naplatu određenih troškova takvog angažovanja carinarnice. Naime, tarifa o troškovima koji se naplaćuju od podnosioca carinske deklaracije za carinjenje robe van mesta, odnosno prostora u kojima se vrši redovno carinjenje, postavljena je na principu da je za uvoznika u određenim slučajevima finansijski povoljnije da plati izlazak carinskog radnika na lice mesta, nego da snosi troškove koje bi imao zbog prevoza robe do mesta gde se inače vrši carinjenje robe. Podnosilac deklaracije je uvek u situaciji da sam procenjuje da li mu je povoljnije da postupa na izneti način ili ne.

Pored obaveze podnosioca carinske deklaracije da uredno popuni i podnese carinsku deklaraciju sa pripadajućim ispravama, Carinskim zakonom propisana je i obaveza carinskim organima u kom roku moraju po uredno podnetoj carinskoj deklaraciji okončati postupak carinjenja.

Rokovi okončanja postupka carinjenja zavise od načina smeštaja robe pod carinski nadzor. Tako je carinarnica u obavezi da izvrši carinjenje robe koja se nalazi u železničkim vagonima, kamionima i kontejnerima i avionskih ekspresnih pošiljki u roku od pet radnih časova, a robe koja se nalazi u brodovima i šlepovima u roku od 48 časova po prijemu deklaracije. Za robu smeštenu pod carinski nadzor u železničko-carinskim magacinima, carinskim skladištima i slobodnim carinskim zonama rok okončanja postupka carinjenja iznosi pet radnih dana od dana prijema deklaracije, naravno, ukoliko prekoračenje tog roka nije prouzrokovao podnosilac carinske deklaracije.

U slučaju nanošenja materijalne štete od strane carinskog organa prilikom vršenja kontrole, odnosno carinjenja robe, stranka u postupku ima pravo naknade tako pričinjene štete. Ova naknada ostvaruje se po pravilu kroz redovan sudski postupak, ili po skraćenom postupku (poravnanjem).

Kao što se iz napred navedenog vidi, carinsko zakonodavstvo propisalo je čitav niz mera i aktivnosti kojih su se, u cilju što efikasnijeg odvijanja procesa carinjenja, dužni pridržavati i carinski organi i podnosioci carinske dokumentacije.

S obzirom da se postupak carinjenja sastoji od nekoliko faza od kojih su najvažnije:

- podnošenje i prijem carinske deklaracije,

- pregled robe,

- svrstavanje robe po carinskoj tarifi i drugim tarifama,

- utvrđivanje carinske osnovice,

- obračunavanje i naplaćivanje carine i drugih uvoznih dažbina.

U zavisnosti od propisanih pravila postupanja u pojedinim fazama carinjenja različita su prava i obaveze carinskih organa i učesnika u carinskom postupku.

Podnošenje i prijem carinske deklaracije

Podnošenje i prijem carinske deklaracije predstavlja prvu fazu u procesu carinjenja robe. Ovim postupkom pokreće se postupak carinjenja a prava i obaveze učesnika u carinskom postupku, te redosled radnji, propisani su, odredbama člana 123. i 124. Carinskog zakona te Pravilnikom o sadržini i korišćenju isprava u carinskom postupku. Navedenim odredbama regulisano je pitanje stranke u carinskom postupku (stranačka legitimacija), tako što stranka u carinskom postupku može biti samo lice na koje glasi prevozna isprava ili lice na koje su preneta prava iz prevozne isprave. To praktično znači da je carinski organ za svo vreme trajanja postupka carinjenja dužan, po službenoj dužnosti voditi računa o toj činjenici. Stranačka legitimacija u carinskom postupku proizilazi iz načela i principa Zakona o opštem upravnom postupku o stranačkoj i procesnoj sposobnosti, tj. mogućnosti da se bude stranka u postupku i da se preduzimaju određene radnje u postupku.

U praksi se najčešće dešava da lice na koje glasi prevozna isprava ovlašćuje špediterska preduzeća da u njihovo ime podnose deklaraciju i izvrše sve druge radnje u postupku carinjenja robe.

Kod popunjavanja deklaracije, obaveza podnosioca jeste da tačno označi poreklo i težinu, vrstu i kakvoću robe, kao i da izvrši svrstavanje robe po Carinskoj tarifi i označi podatke o vrednosti. Ovo je jedno od najvažnijih pitanja u čitavom postupku carinjenja robe.

Praktično, od pravilno sprovedenog, napred navedenog zavisi ispravnost svih kasnijih faza carinskog postupka.

Uz deklaraciju obavezno se podnose i odgovarajuće isprave, koje imaju svoju vrednost i mesto u postupku. Bez isprava je skoro nemoguće sprovođenje carinskog postupka, s obzirom da se njima dokazuju određene činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnih propisa o naplati carine.

Sve isprave u carinskom postupku, u krajnjoj liniji, mogu se podeliti u tri, odnosno četiri grupe. To su isprave u kojima se dokazuju: a) vrednost, b) količina, c) kakvoća, vrsta i poreklo robe i d) režim uvoza – izvoza.

Pod pretpostavkom da su uz deklaraciju priložena sva potrebna dokumenta, za carinske organe se postavlja kao najvažnije pitanje - utvrđivanje materijalne istine u pogledu količine, kakvoće, vrste i vrednosti robe, jer od tih elemenata zavisi pravilno određivanje visine obaveze za naplatu carine i uvoznih dažbina, što je, u krajnjoj liniji, i cilj čitavog carinskog postupka.

U našoj carinskoj tarifi prihvaćen je princip izračunavanja carinske obaveze na bazi vrednosti robe (princip "ad valorem"). To znači da se primenom stope ne može pravilno izvršiti obračun carine i drugih dažbina, ukoliko se prethodno ne utvrdi tačna vrednost robe koja se uvozi. S obzirom da je vrednost robe, kao carinska osnovica, ne samo fakturna vrednost robe, već njena vrednost utvrđena na bazi transakcijske vrednosti (čl. 32. CZ) na paritetu franko (ili CIF) jugoslovenska granica (ili luka), za tačno utvrđivanje takve vrednosti nužno je da se u momentu carinjenja raspolaže određenim dpkumentima na osnovu kojih se vrednost može utvrditi. Zbog činjenica da se carinska osnovica utvrđuje na bazi fakturne vrednosti koja treba da odgovara transakcijskoj vrednosti robe, podnosilac deklaracije mora u deklaraciji tačno označiti sve potrebne podatke o količini, kakvoći, vrsti i vrednosti robe po Carinskoj tarifi, i priložiti potrebne dokumente koji služe kao osnov za dokazivanje tih činjenica.

U poslovima spoljnotrgovinske razmene obavezno se, pored cene, ugovaraju još i odredbe o transportnoj klauzuli (CIF, C&F, FOB, franko itd).

Bez svih ovih elemenata carinarnica nije u mogućnosti da utvrdi vrednost robe koja je potrebna za primenu propisa o carinskoj osnovici. Međutim, svaki od ovih elemenata, u spoljnotrgovinskoj razmeni, u određenim slučajevima, može da se utvrdi (naročito u pogledu vrednosti robe) određivanjem elemenata u ugovoru, na osnovu kojih se kasnije vrši sam obračun.

Na primer:

Kod južnog voća i povrća ugovara se kvalitativni i kvantitavnih prijem u zemlji kupca. To preuzimanje vrši specijalizovana organizacija, i njen nalaz je odlučujući za obračun između kupca i prodavca. Ili, kod nekih ruda ugovara se korektura cene - odbitak u odnosu na ugovoreni prošek ili standard zbog nečistoće, vlage i sl., prema nalazu određene laboratorije itd.

I u jednom i u drugom slučaju radi se o proizvodima koji iz objektivnih razloga ne mogu stajati dugo na carinarnici, a postupak utvrđivanja tačne količine ili kvaliteta, na način koji je ugovoren između prodavca i kupca, traje obično duže nego što roba objektivno može da leži pod carinskim nadzorom.

Ako bi u ovom slučaju obaveza podnosioca deklaracije bila da prijavi apsolutno tačnu težinu, onda je on ne bi mogao prijaviti pre nego što dobije certifikat, jer mu podaci o količini, kvalitetu i vrednosti, iz objektivnih razloga, nisu poznati u momentu podnošenja deklaracije. Prodavac je u prevoznim dokumentima označio težinu, ali ona nije apsolutno tačna, jer su  baš zbog specifičnosti robe prodavac i kupac ugovorili da se težina utvrdi tek u luci primaoca. Prethodno utvrđivanje težine u smislu čl. 124. Carinskog zakona od strane podnosioca deklaracije takođe je u ovakvim slučajevima praktično neizvodljivo.

Izračunata vrednost jedne partije robe uvek je funkcija podataka o određenoj količini i utvrđenoj ceni po jedinici mere ugovorenog kvaliteta za taj proizvod. Zbog toga, ako su u datim slučajevima količina i cena po jedinici proizvoda elementi koji se ne mogu tačno utvrditi u momentu carinjenja, normalno je da se u momentu podnošenja deklaracije ni vrednost ne može tačno označiti, u pogledu vrednosti, pored ovoga, pojavljuje se kod trgovine u međunarodnom robnom prometu mogućnost da se definitivna vrednost utvrđuje na bazi primene određenih elemenata iz ugovorene klizne skale. Ovo je naročito slučaj kod ugovaranja kupoprodajne investicione opreme sa dužim rokovima isporuke, gde se kupac i prodavac obezbeđuju od eventualnih promena cena na tržištu za osnovne sirovine od kojih se oprema sastoji (čelik, bakar, aluminijum itd.) i cena radne snage u zemlji proizvodnje robe. Za druge vrste proizvoda u trgovini (olovo, bakar i drugi metali i nemetali) krajnja vrednost utvrđuje se, po pravilu, na bazi ugovornih kotacija na jednoj berzi za određeni vremenski period, koji su unapred predvideli u ugovoru kupac i prodavac. Ni u ovom ili sličnim slučajevima, u momentu podnošenja deklaracije, nema govora o realnoj mogućnosti tačnog unošenja podataka o vrednosti, bar ne u smislu da se pod pojmom "tačno" podrazumeva apsolutno i definitivno utvrđivanje vrednosti, prema odredbama sklopljenog ugovora i odgovornosti podnosioca deklaracije za date podatke.

Upisivanje podataka u deklaraciju podrazumeva da se unošenje odgova­rajućih podataka mora izvršiti ne proizvoljno, već onoliko tačno koliko je to u momentu podnošenja deklaracije praktično moguće, što znači da podaci o količini, vrsti, kakvoći i vrednosti robe moraju odgovarati podacima iz dokumenata koji se uz deklaraciju prilažu. S druge strane, međutim, moraju biti uneti svi ostali podaci koji su odlučujući za carinski postupak. Tako, na primer, ako je ugovorena transportna klauzula kupljene robe koja se uvozi FOB inostrana luka, onda se vrednost robe franko jugoslovenska granica u momentu podnošenja deklaracije ne sme iskazati bez troškova prevoza i osiguranja i drugih troškova dopreme od te inostrane luke do jugoslovenske granice (ili luke).

S obzirom da se uz deklaraciju obavezno podnose određene isprave, pregled deklaracije i dokumenata ne znači samo numeričko prebrojavanje da li su priloženi svi potrebni dokumenti i da li su sve rubrike u deklaraciji popunjene. Zbog toga pregled predstavlja kontrolu dokumenata i njihovo međusobno upoređivanje: podaci o vrsti, količini i vrednosti robe upoređuju se sa podacima iz fakture, prevoznih dokumenata (proverava se da li podaci odgovaraju podacima koji su uneti u deklaraciju). Dokumenti nisu ispravni ako, na primer, faktura sadrži podatke o jednom, a tovarni list o drugom proizvodu i ako je u deklaraciju uneto stanje o količini, vrsti i vrednosti robe koja se uopšte ne slaže ni sa jednim od priloženih dokumenata. Tek kada se svi ovi podaci međusobno slažu deklaracija se smatra uredno popunjenom i može biti primljena.

Pregled robe

Pregled robe predstavlja narednu i ujedno najvažniju fazu u postupku carinjenja u kojoj se utvrđuju sve relevantne činjenice bitne za pravilno carinjenje robe. Prava i obaveze u okviru ove faze carinjenja propisana su odredbama člana 125. do 133. Carinskog zakona.

Pregled robe vrši se na osnovu uredno podnete deklaracije, što znači da se sa pregledom ne može započeti pre nego što je izvršen prijem i pregled deklaracije i dokumenata.

Započinjanje pregleda na osnovu primljene deklaracije znači da je carinarnica prijem i pregled deklaracije izvršila i pri tom pregledu utvrdila da su podaci u deklaraciji i dokumentima tačni, ispravni i da se međusobno slažu.

Pregledom se proverava stvarno stanje robe u pogledu količine, kakvoće, vrednosti i porekla robe u odnosu na stanje prijavljeno u dokumentima i deklaraciji. Pregled robe vrši se delimično ili u celini, u prisustvu podnosioca deklaracije, što znači da se pregled ne može započeti dok podnosilac deklaracije ne pokaže robu.

Carinski organi su ovlašćeni da preduzmu sve mere potrebne za pregled robe. Pregled, kao takav, znači proveru stvarnog stanja u odnosu na iskazano stanje u deklaraciji. Efikasnost pregleda moguća je, međutim, jedino primenom adekvatnih mera koje takvu proveru omogućuju. Otvaranje koleta i provera vrste i kvaliteta robe ne omogućuje proveru količine - težine robe u kilogramima. Bruto merenje robe ne omogućuje kontrolu težine tare, ukoliko je vrednost robe izražena u neto-težini ili po komadu. Pregled robe, bez obzira koliko je detaljan, isključivo u pogledu količine, vrste i kvaliteta, ne omogućuje uvid na licu mesta u vrednost robe. Ona se mora izračunavati računskim putem primenom ugovorene cene po jedinici proizvoda na utvrđenu količinu. U slučaju sumnje da prijavljena cena po jedinici proizvoda ne odgovara transakcijskoj vrednosti u smislu Carinskog zakona, samo se posebnim veštačenjem može utvrditi takva vrednost.

Iz svih tih razloga, pregled i ovlašćenja carinskih organa za preduzimanje mera u tom pogledu predstavljaju mogućnost provere prijavljenih podataka. Provera, međutim, znači preduzimanje određenih radnji koje na efikasan način predstavljaju stvarnu kontrolu određenih elemenata, na osnovu kojih treba utvrditi bitne činjenice neophodne za carinjenje.

Carinski radnik je u carinskom postupku prvostepeni upravni organ koji sprovođnjem postupka utvrđuje činjenično stanje, na kojem treba da zasnuje svoju odluku. Nijednom odredbom Carinskog zakona, međutim, nije predviđeno da on to činjenično stanje može i mora zasnivati isključivo na svom nalazu na bazi pregleda robe, jer ako bi se Carinski zakon i pokušao tako da shvati, onda bi bila izlišna obaveza podnosioca deklaracije da uz deklaraciju podnosi i dokumente, kao i obaveza carinarnice da izvrši prijem i pregled dokumenata. Ako bi se odluka carinskog organa mogla i trebalo da zasniva isključivo na pregledu robe, onda bi i postupak počinjao zahtevom za pregled i vršenjem pregleda; sve ovo, naravno, pod pretpostavkom da je uopšte moguće samim pregledom utvrditi sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena Carinske tarife i obračun carine.

Naime, ako se uzme u obzir da je čitav carinski postupak usmeren na to da se utvrde određene činjenice i činjenično stanje od kojeg zavisi pravilno izračunavanje visine obaveze plaćanja carine i drugih dažbina, onda je smisao pregleda robe u tome da se carinskim organima ostavlja da posle podnošenja dokumenata, uvidom na licu mesta, u celini ili delimično, proveravaju da li se stvarno stanje robe slaže sa stanjem koje ti dokumenti iskazuju, u kom slučaju to stanje (podatke) carinarnica overava kao svoj nalaz. Ovo se još bolje uočava ako se uzme u obzir st. 2. čl. 128. CZ, prema kojem je carinarnica dužna da zapisnički konstatuje ako se stvarno stanje robe, nađeno prilikom pregleda, ne slaže sa stanjem iskazanim u dokumentima, i da jedan primerak zapisnika da podnosiocu deklaracije. S obzirom da čl. 125. predviđa da se pregled robe vrši u celini ili delimično, bitno je da prethodni pregled dokumenata i sam pregled robe budu u svemu obavljeni na način da se otklone eventualne greške u dokumentima i kod pregleda stanja robe koja se tim pregledom proverava.

Carinski organi su obavezni da sastave zapisnik ako utvrde neslaganje podataka u deklaraciji, što znači da je dovoljno da se pojedinačno za bilo koji od tih podataka, ili za sve njih zajedno, utvrdi neslaganje, pa da se zapisnik mora sastaviti.

Prigovor na nalaz carinarnice podnosilac deklaracije ima pravo podneti u pogledu kakvoće, količine, vrste, vrednosti, svrstavanja robe po carinskoj tarifi i porekla robe. Ovaj se prigovor može podneti samo do podizanje robe ispod carinskog nadzora i može se odnositi na pojedine ili sve elemente nalaza carinarnica.

Po podnetom prigovoru carinarnica obrazuje komisiju, koja utvrđuje stanje robe i svoj nalaz dostavlja carinarnici. Po prijemu nalaza komisije carinarnica je dužna da donese rešenje. Protiv tog rešenja može se uložiti žalba Saveznoj upravi carina u roku od 15 dana.

Prigovor na nalaz carinarnice obavezuje prvostepeni organ da donese rešenje, kojim se tačno utvrđuje stvarno stanje robe.

Na ovaj način prigovor izaziva redovni prvostepeni postupak, koji se završava donošenjem rešenja, koje u svemu mora da odgovara odredbama ZUP-a o rešenju i njegovim delovima.

Prvostepeni postupak carinjenja vodi se, u stvari, po tzv. skraćenom postupku, koji se završava deklaracijom, koja zamenjuje rešenje u smislu ZUP-a ako se ne uloži prigovor, odnosno ako se uloži prigovor, pokreće se redovan postupak, koji se završava prvostepenim rešenjem.

Prigovor predstavlja neslaganje stranke sa stanjem koje je prvostepeni organ utvrdio i znači da između carinskog organa i stranke postoji spor o nekoj činjenici koja je bila predmet ocene u sprovedenom postupku u odnosu na količinu, vrstu, kakvoću, vrednost robe i poreklo.

Roba koja je predmet spora ili veštačenja može biti podignuta iz carinarnice i pre okončanja spora, ako se iznos carine uplati prema nalazu carinarnice. Za tu se robu obavezno mora uzeti uzorak, odnosno ako se uzorak ne može uzeti, moraju se obezbediti podaci o robi (prospekti, crteži, skice itd).

Obavezno je, naime, uzimanje uzoraka kada je u pitanju spor o vrsti ili kvalitetu proizvoda koji treba da se reši ekspertizom ili hemijsko-tehnološkim ispitivanjem ili drugim ispitivanjem u carinskoj laboratoriji, institut, zavodi s.

Ovakvi sporovi mogu se efikasno rešavati jedino ako se odmah po prijemu obrazuje komisija koja utvrđuje stvarno stanje. U komisiji, zavisno od vrste prigovora, moraju biti zastupljeni i odgovarajući stručnjaci. Komisija je u takvim slučajevima dužna da utvrdi činjenično stanje. Ako se postupak ne bi mogao završiti za vreme dok se roba nalazi pod carinskim nadzorom, posle sprovedenog komisijskog uviđaja i obezbeđenja odgovarajućih dokaza, roba bi se i bez uzimanja uzorka mogla podići iz carinarnice uz plaćanje carine prema nalazu carinarnice.

Kada je u kupoprodajnom ugovoru predviđeno da se primeni:

- klizna skala,
- utvrđivanje vrednosti na osnovu kotacije na berzi,
- kvalitativno i kvantitativno preuzimanje,
- samo kvalitativno ili samo kvantitativno preuzimanje,
- neki drugi sličan uslov koji onemogućuje utvrđivanje vrednosti robe u momentu carinjenja, podaci o vrednosti robe na osnovu kojih se utvrđuje carinska osnovica smatraju se privremenim do naknadnog pribavljanja podataka o predviđenom uslovu, izuzev ako carinarnica sama ne preduzme utvrđivanje tih činjenica. To će biti, na primer, slučaj ugovorenog kvantitativnog preuzimanja u luci kupca a carinarnica ne želi da čeka rezultat tog preuzimanja već sama vrši merenje prispele količine robe. U tom slučaju bi podaci o težini predstavljali nalaz carinarnice, nezavisno od samog postupka preuzimanja i certifikata o tom preuzimanju.

U odnosu na uslov iz ugovora o kvalitativnom i kvantitativnom preuzimanju robe u zemlji kupca, treba naglasiti da carinski propisi ne ulaze u pitanje organizacije koja će - po sporazumu kupca i prodavca - da izvrši taj posao. Kupac i prodavac u ugovoru utvrđuju ko će, u njihovo ime, i na koji način, vršiti kvalitativno i kvantitativno preuzimanje, i rad organizacije koja to obavlja predstavlja deo odnosa koji nastaju između kupca i prodavca u obimu u kojem su oni ugovorili takav način utvrđivanja količine i kvaliteta robe koja je predmet kupoprodaje. Ugovoreno kvalitativno i kvantitativno preuzimanje robe, kao klauzula kupoprodajnog ugovora, obavezuje samo stranke (kupca i prodavca). Carinski zakon polazi od toga da se, kada je takva klauzula ugovorena carinarnica za utvrđivanje potrebnih činjenica može osloniti na taj certifikat, iako nije obavezna da to uradi jer je uvek u stanju da, nezavisno, čak i paralelno sa tim kvalitativnim i kvantitativnim preuzimanjem robe, sama sprovede postupak utvrđivanja potrebnih činjenica. Da li će, i u kojim slučajevima, carinarnica prihvatiti certifikat o kvalitativnom i kvantitativnom preuzimanju ili sama sprovesti utvrđivanje činjenica - deo je postupka pregleda robe po čl. 127. CZ, i carinarnica nije ničim dužna pravdati mere preduzete u pravcu neposrednog utvrđivanja količine i kvaliteta uvezene robe. Carinarnica, s druge strane, prema odredbama Carinskog zakona, nema ovlašćenje da certifikat o kvalitativnom i kvantitativnom preuzimanju robe odbije kao dokument samo zbog toga što je taj posao ugovorom između kupca i prodavca poveren licu koje u postupku učestvuje kao stranka, odnosno kao punomoćnik stranke (špediterska organizacija).

Na ovaj način je u carinskom sistemu izvršeno razgraničavanje slučajeva kod kojih se u momentu carinjenja znaju svi podaci o vrednosti robe, u odnosu na one koji se javljaju u spoljnotrgovinskom poslovanju, kada u momentu carinjenja nije moguće utvrditi definitivnu vrednost robe koja se uvozi.

Vrednost robe je funkcija količine datog kvaliteta i cene po jedinici mere uz odgovarajući transportni paritet. Prema tome, količina, kvalitet i vrsta robe ne utvrđuju se iz dokumenata, već pregledom robe. Podaci u fakturi ne moraju značiti da pošiljka stvarno i sadrži unetu količinu, vrstu i kvalitet robe. Zato se, u određenim slučajevima, nezavisno od fakture prodavca, i vrši kvalitativni i kvantitativni prijem robe na određenom mestu, u kom slučaju podaci iz fakture imaju vrednost ukoliko su identični sa certifikatom o tom preuzimanju.

Ostali podaci koji su od uticaja na vrednost robe (klizna skala, kotacije na nekoj berzi i sl.) su elementi koji se ne mogu uvek pravovremeno utvrditi u vreme kada se carinski postupak vodi. U tim slučajevima se konačna vrednost može utvrđivati i naknadno, kada se ispune uslovi koji su predviđeni ugovorom, a koji u vreme carinjenja moraju biti poznati.

Definitivno obračunavanje carine i drugih dažbina vrši po službenoj dužnosti carinarnica, kada se ispune uslovi.

Podnosilac deklaracije može podići robu iz carinarnice i pre definitivnog obračunavanja carine ako uplati iznos carine i drugih dažbina obračunat na osnovu privremeno utvrđene vrednosti robe.

Obračunavanje - naplaćivanje carine i drugih uvoznih dažbina regulisano je odredbama člana 133-135. Carinskog zakona.

Suština odredbi člana 133. Carinskog zakona jeste u tome da, po izvršenom pregledu robe, carinarnica obračunava i naplaćuje carinu i druge uvozne dažbine. To praktično znači da se roba ne izdaje ispod carinskog nadzora pre uplate uvoznih dažbina.

Od ovog opšteg pravila, član 134. Carinskog zakona jeste u tome da, po izvršenom pregledu robe, carinarnica obračunava i naplaćuje carinu i druge uvozne dažbine. To praktično znači da se roba ne izdaje ispod carinskog nadzora pre uplate uvoznih dažbina

Od ovog opšteg pravila, član 134. Carinskog zakona pravi izuzetak. Naime, prema toj odredbi, roba se može podići idažbina, pod uslovima koje propiše Savezna vlada, ali u svakom slučaju rok za uplatu carinskih dažbina ne može biti duži od osam dana od dana prijema obračuna carine i drugih uvoznih dažbina.

Po izvršenom pregledu carinarnica na deklaraciji obračunava carinu i druge izvozne dažbine. Kada se izvrši uplata po tom obračunu jedan primerak deklaracije predaje se njenom podnosiocu, da bi mogao podići robu ispod carinskog nadzora. Kod uvoza je moguće naplaćivati i dažbine koje nisu uvozne, na primer, porez na promet. Takve obaveze proizilaze iz posebnih propisa i ne regulišu se Carinskim zakonom.

Uplatom carine i drugih dažbina okončava se postupak carinjenja i roba se može podići ispod carinskog nadzora. Na taj način ta se roba izjednačava sa svakom drugom robom na domaćem tržištu.

U članu 134. CZ predviđeno je da Savezna vlada može propisati uslove za podizanje robe ispod carinskog nadzora posle carinskog pregleda, a pre uplate carinskih i drugih uvoznih dažbina, i način obezbeđenja naplate carine i drugih uvoznih dažbina. Rok za uplatu carine i drugih uvoznih dažbina ne može biti duži od 8 dana od dana prijema obračuna carine i drugih uvoznih dažbina. Ova odredba uneta je u Zakon zbog obračuna carine preko Elektronskog računskog centra Savezne uprave carine. Ovde se ne radi o odlaganju plaćanja carine, već samo o savršenijem vidu naplate carine i drugih uvoznih dažbina, i omogućavanju carinskom obvezniku da robu podigne ispod carinskog nadzora, ne čekajući obračun carine koji se vrši preko Savezne uprave carine.

Uredbom Savezne vlade su bliže propisani uslovi za podizanje robe i rok praćanja u gore navedenom slučaju (obaveza podnošenja generalne garancije poslovne banke, slučajevi kada carinski obveznik ne može podići robu ispod carinskog nadzora po odredbama ove odluke; postupak dostavljanja obračuna carinskom obvezniku i sl.).

U pogledu dospelosti plaćanja carine po obračunu izvršenom u skladu sa članom 133. Carinskog zakona, treba imati u vidu obračun dažbina po službenoj dužnosti.

Postupak koji carinski organi vode po službenoj dužnosti (član 119 i 205. CZ) započinje i završava se bez deklaracije, koju inače u redovnom carinskom postupku podnose lica obavezna na podnošenje deklaracije (čl. 123.CZ). Iz tih razloga, i obračun carine i drugih dažbina u ovom postupku po službenoj dužnosti vrši se rešenjem kojim se utvrđuju obaveze plaćanja. Stranka na to rešenje ima pravo žalbe i obaveza plaćanja carine nastaje tek izvršnošću donetog rešenja.

Kada je roba pod carinskim nadzorom, bez obzira što je izvršen obračun carine i drugih dažbina, carinski organi ne stiču pravo na prinudnu naplatu carine i dažbina, već carinarnica, po proteku rokova ležanja robe, pristupa njenoj prodaji (član 108. CZ). U tom slučaju takođe nema dospelosti za obavezu plaćanja carine i dažbine. Ukoliko se carinski postupak vodi po službenoj dužnosti, a da roba iz bilo kojih razloga nije pod nadzorom carinarnice (nije se mogla pronaći, nije dostupna carinskim organima itd.), dospelost za obavezu plaćanja carine i drugih dažbina nastupa istekom roka koji je u rešenju o obračunu carine i dažbina određen kao rok za izvršenje utvrđene obaveze u rešenju, tj. kada je rešenje postalo izvršno u smislu odgovarajućih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku. ovom slučaju se i zatezne kamate obračunavaju od dana isteka roka za izvršenje nastale obaveze plaćanja po izvršnosti rešenja, i naplaćuju se u smislu postojećih propisa (čl. 135. CZ).

Sistem obračuna i naplate carine i drugih uvoznih dažbina, uređen odredbom člana 134. Carinskog zakona funkcionisao je jako dobro sve do nedavno. Carinski obveznici, kojih je u momentu donošenja ove odredbe bilo relativno malo, uredno su izvršavali sve dospele obaveze po dobivenim obračunima od strane ERC-a Savezne uprave carina.
Međutim, narastanjem broja carinskih obveznika nakon donošenja novog Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju (broj povećan i do 30 puta), sve češćom pojavom finansijske nediscipline kod privrednih subjekata, a naročito prisustvo u poslednje vreme deformacija u platnom prometu u zemlji, pa sve do njegovog povremenog prekida, doveli su do teškoća u naplati uvoznih dažbina.

Uvođenjem nove opreme u informacioni sistem u Saveznoj upravi carina, pored modernizacije i povećanja stepena efikasnosti carinskog postupka, postignuto je i značajnije povećanje efikasnosti obračuna i naplate carine i drugih uvoznih dažbina.

Autor teksta: Stevan Čučković, dipl. Ecc, savetnik direktora, Savezna uprava carina